Ulogujte seRegistrujte se
 

Kako biti dobar tata u Srbiji?

Kako biti dobar tata u Srbiji?

Kad se vrati sa posla, savremenog muškarca umesto poljupcem savremena žena dočekuje sa pruženim rukama u kojima je beba i rečima: „Preuzmi!“ U ovom tekstu nećete pročitati ništa o lošim očevima, takvih priča ima i previše.

(Istina – postoje razni: slučajni, nemarni, nezainteresovani, uplašeni, nestrpljivi, nezadovoljni, besni, manipulatori, nasilnici, jednostavno loši... Istina – jedna je majka... Istina – Eminem nikada nije video svog oca...)

U ovom tekstu nećete pročitati ništa o lošim očevima, takvih priča ima i previše. U ovom tekstu nećete čitati ništa o tati, najjeftinijem automobilu na svetu, o kome prvo saznate ako izguglate reč „tata“. U ovom tekstu moći ćete da pročitate detalje o lepoti i odgovornosti najlepšeg „posla“ na svetu – o tome kako je biti tata... Ovo je tekst za onog muškarca koji misli da jeste ili želi da bude – dobar tata!

I ČIN: Nastajanje

Američki pisac Kent Nerburn napisao je da je „lakše postati otac nego biti otac“. Sigurno – najbolji deo „posla“ jeste „pravljenje“ bebe. Kad se oseti potreba za naslednicima, srećom, nagon preuzme vlast, jer ko bi se zdravorazumno u Srbiji odlučio da „napravi“ dete, a kamoli dvoje ili više? Jednostavno, imamo veliku želju/potrebu da se razmnožavamo i u tim trenucima ne vidimo velike, potencijalne probleme. Želja je samo da spermić odradi svoj posao. A to što smo podstanari, što smo mobirani, što imamo male plate ako uopšte imamo posao, što nosimo staru odeću, što imamo drndava kola, što država više odmaže nego pomaže – odjednom, nije važno.

Kad žena kaže muškarcu da je trudna, osećaji su pomešani (neopisiva radost, briga, veliki strah) a izraz lica karakteriše dug, tup pogled u prazno. Kad se nazre stomačić, muškarca zapahne kupoholičarski dah: da kupim cipele i jaknu i pantalone dok mogu. Kad trudnicu počnu da drmaju hormoni, nikada nijedan muškarac nije shvatio kako da se ponaša u tim trenucima, niti će: ćutanje nije rešenje a kamoli odgovor, šala (to nikako!), kompliment. Šta god da uradimo – pogrešno je.

Čak i za muškarca, neopisiv je osećaj kad oseti ritanje bebe u stomaku! Čini se da muškarac, dok čeka da se dete rodi, prestaje da bude dete i postaje čovek. Kao da se tek tada potpuno kristališe odgovornost. Da bi se znalo kako dalje, po domovima zdravlja (bar u Beogradu) organizovane su „škole roditeljstva“. Iako se preporučuje i budućim očevima, u proseku, od dvadeset trudnica, tek dve ne dođu same. A zaista je korisno! Na tim časovima se obično sazna da je preporučljivo da muškarac prisustvuje porođaju. Dok je u razvijenim zemljama to normalno, naši lekari se te prakse uglavnom gnušaju. Da bi odvratila muškarce (ili žene?) od te „sulude“ ideje – država (koju predstavljaju uglavnom muškarci) je odlučila da to košta. Mora da se rade brisevi i mora da se plati. Na primer, u Narodnom frontu situacija je bolja nego prošlih godina: cena je razumna – 5.000 din. sa PDV-om.

II ČIN: Don’t panic!

Kad se beba rodi, primenjuje se osnovno pravilo koje važi za ceo svemir: DON’T PANIC! Važna je dobra organizacija. Kad tata sve organizuje, planove pokvari beba koja je potpuno neorganizovana. Kad se tata naoruža strpljenjem, beba tek tako razoruža tatu. Kad tata uspostavi neki svoj ritam, beba odmah nametne svoj. Kad se tata prilagodi, beba odmah promeni navike. Kad tata sebi u brk meditira („Mmmm... zen... sve je u redu... potpuno sam miran“) beba se, iz čiste pakosti, svetski ukenja. Kad se tata unervozi, beba se nasmeši. Iz svega – lako se dolazi do definicije bebe: od najvećeg očaja do nezamislive sreće za samo nekoliko sekundi!

Obično je tokom prvih meseci seks ređi. Žena je potpuno posvećena bebi, a muškarac se na radnom mestu odmara od plača, pelena, besanih noći, histerije... Kad se vrati sa posla, savremenog muškarca umesto poljupcem savremena žena dočekuje sa pruženim rukama u kojima je beba i rečima: „Preuzmi!“

Posle šest meseci, ako je sve u redu, stvari se normalizuju. Tata je naučio da je beba najslabiji ali najmoćniji gospodar i da je glava porodice samo zato što se to tako kaže... Organizovao je svoje vreme po „bebećem satu“, naučio je da ne bude gadljiv na ukakane pelene, da pegla, ponekad uspe da nahrani dete a da ne napravi haos u kuhinji, i hvali se prijateljima da ima najbolju i najlepšu bebu na svetu!

III ČIN: Uvek tu, čak i kad nije tu!

Kad dete progovori i prohoda čini se da je malo lakše (a nije!), pogotovo ako se prvo čuje „tata“, a ne „mama“ ili „baba“. U međuvremenu, tata je tu da se bori protiv lekara, rodbine, okrutne administracije, nerazumnih vaspitačica, a posebno protiv tašte i svoje majke (najteže!). Bez obzira što je mama uvek na prvom mestu, ono što tata ostavlja detetu veoma je važno. Da bi smirila dobre tate, Rut Renkel je napisala: „Svaki čovek može da bude otac, ali samo posebni ljudi mogu da budu tate.“ Tata mora da bude i Supermen i taksista, i izbacivač i mađioničar, i klovn i političar, i kuvar i sveznalica – uvek tu, čak i kad nije tu!

Tate u Srbiji ne rade glavnu stvar, koja bi im najviše pomogla što se tiče roditeljstva – ne razmenjuju iskustva! To je naročito korisno kad dete stasa za vrtić, školu, aikido ili balet. Tate retko čitaju knjige o roditeljstvu, a ima zaista odličnih („Vaše dete i vi iz dana u dan“, „Džepni roditelj“, „Mama i tata polaze u školu“...). Tate bi mogle (makar i krišom) da ponekad posete sajt Najboljamamanasvetu.com i da „ukradu“ neku caku. Tate u Srbiji bi mogle da grupišu redove i da porade na imidžu, da ne budu oni „koji izbegavaju da plaćaju alimentaciju“ ili „hvatači krivina“. Tate često ne obraćaju pažnju na staru poslovicu: „Malo dete – mali problem, veliko dete – veliki problem“. Kad nastupi pubertet – stvarnost ih ošamari... Tatine ćerke i tatini sinovi polako sazrevaju.

Ali, to je drugi deo životne trilogije...

Jovan Matić, Del Arno Band + tata:

– Biti otac u Srbiji posao je koji je, kao i mnogi drugi, razapet između nazovi tradicionalizma i modernosti. U tradicionalnoj varijanti – sem hvalisanja pred prijateljima (naročito ako je muško dete) i zaklinjanja da novonastala situacija neće promeniti stare dobre navike... fudbal, pecanje ili blejanje sa ortacima – nema posla. Međutim, svaki tata, pa i onaj u Srbiji zna, ako išta o tome misli i oseća, da je njegov posao složen i veoma važan šraf u podizanju novopridošlice.

Istina, ne može da doji, ali može sve drugo. Neophodno je i veoma važno da to radi, jer na taj način pomaže majci i isključuje mešanje sa strane, tj. uplitanje ostalih iz šire porodice. Da je to istina, potvrdio mi je još jednom nedavno moj najmlađi sin. Radost na njegovom licu što me vidi posle nekoliko dana provedenih kod bake govorila je više od svega u prilog mojoj tvrdnji. Neophodni smo im, i ako se dovoljno duboko zagledamo u sebe, osećamo i tu instinktivnu vezu koja je prisutna iako, a to je normalno, nije tako intenzivna kao ona koji imaju majka i dete. Tata uvek dođe na svoje, ukoliko ga zanima dete, i to vam neće i ne može izmaći.

A ti trenuci, posebno ovde gde je zaista izazov uputiti pravi savet svom detetu s obzirom na naopaki sistem vrednosti i odsustvo nagrade za talentovane i vaspitane ljude, ne mogu se porediti ni sa čim i nemaju cenu! Uživajte u svom očinstvu – vaša deca će vam biti zahvalna!

 

Piše: ANM Izvor: B92

Podeli na Facebook-u

objavljen: 2013-08-08

pregleda: