Roditelji cine tri najcesce greske kada se nadju pred nezeljenim ponasanjem deteta:

1. NAPADE BESA DOZIVLJAVAJU LICNO -Roditelji napad besa mogu da dozive kao  nepostovanje njihove licnosti, kao napad na njihov autoritet. Ako uzmemo u obzir da su napadi besa i histericnog plakanja najcesi izmedju trece i pete godine, jasno nam je da je dete nezrelo i da jos nije steklo dovoljno samokontrole ni iskustva da adekvano reaguje u nekim situacijama. Znaci, ne treba se odmah “baciti” na dete kako bi mu pokazali ko je mocniji i ko treba da ima kontrolu vec treba pomoci detetu da nadje primereniji pa samim tim i efikasniji model ponasanja u konkretnoj, za dete “teskoj” situaciji. Drugo, ne treba svaki detetov izliv besa dozivljavati kao licni neuspeh u vaspitanju. Ako previse brinete sta ce okolina da misli o vama, kakav ste vi to roditelj kad se vase detete baca po podu prodavnice jer ne zelite da mukupite gumene bombone ili sta vec, to ce samo izazvati jos vise frustracija i licnog nezadovoljstva i blokirati vasu sposobnost da efikasno odreagujete na ponasanje deteta. Trece, nemoj te ocekivati da vase dete bude savrseno! Izlivi besa i napadi placa su deo odrastanja i zavisno od samog karaktera neka deca su im sklonija a neka ne. Ono sto roditelji i drugi znacajni odrasli mogu da ucine je da pazljivo posmatraju sta ih izaziva, sta im je “okidac” i da  ih sprece ako je moguce ili da adekvano odreaguju. U svakom slucaju roditelj treba da sacuva prisebnost i da fleksibilno postupa kako bi kod deteta ugasio ovakve reakcije. Ponekad je to vrlo jednostavno ,recimo  kroz salu ili usmeravanjem decije paznje u nekom drugom pravcu, a nekad zahteva dosta truda i strpljenja.

2. ZA SVAKI NAPAD SLEDI KAZNA – to bi bilo kao kad bi sve bolesti lecili istim lekom. Vrlo je vazno ispitati uzrok izliva besa. Ako je vase dete frustrirano zato sto ne moze da uradi neki zadatak, da slozi puzzle ili da sagradi kulu od kocki, resenje sigurno ne lezi u oduzimanju najdraze igracke ili u time out-u. Pomozite detetu da stekne vise samopouzdanja i objasnite mu da je ok ako nesto ne znas i da niko ni ne ocekuje od njega da sve zna.

3. IGNORISANJE OKIDACA IZLIVA BESA – ponekad je dete umorno ili gladno ili bilo izlozeno prevelikoj senzornoj stimulaciji. Cekanje je cest okidac besa, posebno ako se na kraju ne dobije ono sto se cekalo. Prelazak sa zabavne na dosednu aktinost ili na neaktivnost je takodje potencijalni triger, npr. “ugasi TV i sedi da veceras”. Situacije u kojima je ugrozeno detetovo samopouzdanje ilisamopostovanje – ako izgubi u igri, nesto pogresi ili mu se deca rugaju – sve su to situacije u kojima se dete tesko snalazi i gde ga preplave emocije koje jednostavno moraju da “isplivaju”. Ponekad je problem u nedostatku paznje prezauzetih roditelja. Ako se problem javlja uvek kada razgovarate telefonom, kada vam dodju prijatelji a dete posaljete u njegovu sobu da “ne smeta”, nda vasem detetu nedostaje vreme kada ste tu samo za njega. Posto mala deca nemaju predstavu o vremenu, umesto da kazete “igracu se s tobom kasnije” budite precizniji i recite npr. “igracu se sa tobom u “14h” i pokazite mu na satu kad je to vreme. Tako ce detetu cekanje lakse pasti.

Sustina je da ma koliko analizirali ponasanje vaseg deteta ne mozete uvek da sprecite nezeljene reakcije, ali mozete da naucite sta ih najcesce izaziva i kako da reagujete na njih.

Vase dete je flomasterom iskrabalo zid, popelo se na kuhinjski sto, uhvatili ste ga u lazi ili se posluzilo cokoladom nakon sto ste vi to izricito zabranili? Verovatno bi ste “eksplodirali” i razvikali se na dete ali ste resili da budete tolerntniji i smireniji u odnosu sa detetom. Tu vam moze pomoci “60-Second Discipline Plan” kao strategija usmerena prvenstveno na vasu reakciju na detetovo ponasanje. Ako se pridrzavate ove strategije imacete kontrolu nad svojim ponasanjem i situacijom, kazna koja sledi ce biti efektivnija a pritom detetu dajete dobar model ponasanja. Evo sest jednostavnih koraka da to postignete:

• Reagujte brzo (0-10 sekundi) – prvi korak je da oduzmete detetu flomastere, razdvojite zavadjene drugare ili skinete dete sa stola. Reagujte odmah, nemojte viknuti “stani!” i cekati da vas dete poslusa. Narocito ako je ono sto dete radi opasno po njega (npr. dira uticnice) reagujte najbrze moguce. U svakom slucaju, uklonite sve sto je deo problema (cokolada, flomasteri) i to ce pomoci detetu da se fokusira na vas i ono sto mu govorite. Ako je neophodno, uklonite dete sa “mesta zlocina” – to je dobro i za vas jer vam “zlocin” nece biti pred ocima te vas isprovocirati da kazete ili uradite nesto zbog cega cete posle zazaliti.
• Ostanite smireni (10-20 sekundi) – morate prvo obuzdati vlastite emocije kako bi ste savladali detetove. Ne treba skrivati osecanja i potiskivati bes i ljutnju. Ne samo da je uzaludno jer deca intuitivno citaju sta osecamo, ve cucite dete da potiskuje svoje emocije. Nacin na koji kontrolisete svoj bes je kljucan – pokazite da ste ljuti ali ne vikom i vredjanjem deteta. Odgovarajucom mimikom ili ne preterano glasnim uzvikom aaaaaagh jasno cete dati do znanja kako se osecate i delimicno se “isprazniti”. Smirenost ce vam ponoci da donesete prave odluke u datoj situaciji a vasem detetu ce omoguciti da cuje ono sto mu govorite a ne da se fokusira na vase burne emocije.
• Procenite situaciju (20-30 sekundi) – zastanite i pokusajte da procenite namere koje stoje iza detetovog ponasanja. Mala deca uglavnom nisu svesna posledica svojih postupaka niti da nesto sto su uradila ne moze jednostavno da se “ponisti” (ne zna dete da se flomaster ne skida sa garniture). Zatim pokusajte da razmislite da li vas je detete ili nesto drugo (npr. sukob sa kolegom na poslu) do te mere iznerviralo. Ovo je dobar trenutak da razmislite sta se krije iza loseg ponasanja – mozda je dete gladno ili umorno?
• Razgovarajte sa detetom (30-40 sekundi) – nekad su dovoljne dve-tri recenice da detetu objasnite zasto ne zelite da nesto radi (npr. flomaster se ne skida sa zida). Cilj nije da kontrolisete dete (tako sto cete ga oterati u sobu bez objasnjenja ili mu oduzeti igracku) vec da ga naucite da postane odgovorno za sopstveno ponasanje. Spustite se na nivo deteta – ccucnite, pogledajte ga u oci i objasnite mu sta je pogresilo i kako bi trebalo ispravno postupiti (ne mozes sad jesti slatko jer je vreme za rucak). Tu stavite tacku, tj. ne ulazite u raspravu sa detetom jer tako slabi poruka o ponasanju koju ste zeleli da prenesete.
• Razmislite da li je kazna neophodna (40-50 sekundi) – mnogi roditelji su ubedjeni da je sama kazna srz discipline. Ali vecina strucnjaka smatra da je kazna neophodna samo kada doslednost roditelja nije urodilo plodom. Uglavnom je dovoljno detetu oduzeti loptu kad je sutira po stanu. Kaznu ostavite za par odabranih losih ponasanja i za situacije kad dete uporno ignorise ono sto mu jasno govorite – tada ce biti najefektivnija. Cestim kaznjavanjem dete postaje imuno na vase kazne i pocinje da reaguje agresijom umesto povlacenjem. Najefikasnija kazna je da detete oseti posledice svog ponasanja – ako je udarira drugu decu necete mu dozvoliti da se im se kasnije pridruzi u igri.
• Budite dosledni (50-60 sekundi) – morate jasno postaviti granice (nemojte postavljati previse pravila i ogranicenja) sta je dozvoljeno a sta ne i uvek se toga pridrzavati. Doslednost je carobni sastojak dobre discipline. Ne pretite necim sto ne mozete ili necete uraditi npr. “nikad ti vise necu kupiti cokoladu” ili ” nikad neces vise ici u park”. Ne samo da cete jos vise uznemiriti dete vec cete potkopati vlastiti autoritet.

Dobro vaspitanje je vise od neskrebanja po zidovima ili neudaranja drugog deteta. Morate dobro razmisliti o vrednostima koje zelite da vase dete usvoji, da mu dajete dobar primer i da na licnom primeru pokazete kako izgleda samokontrola ponasanja i reakcija.

Doktor Michael Salzhauer, plasticni hirurg sa Floride, objavio je slikovnicu My Beautiful Mommy, namenjenu deci cije su se majke podvrgle plasticnoj operaciji ili se spremaju da odu pod noz. Ideja je da na sto jednostavniji nacin objasni klincima sta se dogadja a prilagodjena je deci od cetiri do sedam godina.
Glavni junaci su nabildovani “super heroj” Dr. Michael i devojcica cija je majka odlucila da se podvrgne liposukciji i zatezanju stomaka, zeli da operise nos i poveca grudi. Mama lepo objasni devojcici kako joj se sa godinama telo rasteze i kako ce joj doktor pomoci da ponovo udje u farmerke koje je nosila kao tinejdzerka. Zatim ode u salu, pa se posle pojavi kao neka varijanta prebijene Barbike sva u modricama i zavojima i sa kezom od uha do uha. U knjizi postoji vizuelni prikaz povecanja grudi, ali autor kaze da mu je, za razliku od stomaka, bilo previse tesko da pronadje reci kojima bi objasnio razloge za dopunjavanje poprsja jednom sestogodisnjaku.

Ne znam sta da mislim o ovoj knjizi. Sa jedne strane, svaka cast Dr. Michaelu jer je prvi ponudio neko resenje kako objasniti detetu zasto mama mora u bolnicu ako nije bolesna i sve te promene posle. Autor jasno istice da cilj My Beautiful Mommy slikovnice nije da glamurizuje plasticnu hirurgiju vec prvenstveno da ublazi strah deteta od procedure i transformacije mame u Barbiku. Sa druge strane, citajuci slikovnicu primetila sam da mama objasnjava kako ce je sve te procedure uciniti lepsom a ne drugacijom, sto cini mi se salje poruku detetu da je cilj operacije da bude lepsa i da se za lepotu svaka zrtva isplati. Takodje ne verujem da deca tog uzrasta mogu da shvate zasto mami trebaju “popravke” – tako maloj deci je njihova mama najlepsa na svetu i njen lik je nesto sto im automatski budi osecaj sigurnosti i srece. Zamislite njihov sok kad se iz bolnice vrati “neka druga” mama? Mozda je prikladniji naslov “What the #$@%& happened to Mommy?!” (“Sta se to dodjavola desilo sa mojom mamom?”) ili “My beautiful, scarring-me-forever mommy” (“Moja lepa mama koje cu se zauvek plasiti”).