Dobrodosli! Da li ste se vec prijavili da primate novosti sa sajta Emailom?

Doktor Michael Salzhauer, plasticni hirurg sa Floride, objavio je slikovnicu My Beautiful Mommy, namenjenu deci cije su se majke podvrgle plasticnoj operaciji ili se spremaju da odu pod noz. Ideja je da na sto jednostavniji nacin objasni klincima sta se dogadja a prilagodjena je deci od cetiri do sedam godina.
Glavni junaci su nabildovani “super heroj” Dr. Michael i devojcica cija je majka odlucila da se podvrgne liposukciji i zatezanju stomaka, zeli da operise nos i poveca grudi. Mama lepo objasni devojcici kako joj se sa godinama telo rasteze i kako ce joj doktor pomoci da ponovo udje u farmerke koje je nosila kao tinejdzerka. Zatim ode u salu, pa se posle pojavi kao neka varijanta prebijene Barbike sva u modricama i zavojima i sa kezom od uha do uha. U knjizi postoji vizuelni prikaz povecanja grudi, ali autor kaze da mu je, za razliku od stomaka, bilo previse tesko da pronadje reci kojima bi objasnio razloge za dopunjavanje poprsja jednom sestogodisnjaku.

Ne znam sta da mislim o ovoj knjizi. Sa jedne strane, svaka cast Dr. Michaelu jer je prvi ponudio neko resenje kako objasniti detetu zasto mama mora u bolnicu ako nije bolesna i sve te promene posle. Autor jasno istice da cilj My Beautiful Mommy slikovnice nije da glamurizuje plasticnu hirurgiju vec prvenstveno da ublazi strah deteta od procedure i transformacije mame u Barbiku. Sa druge strane, citajuci slikovnicu primetila sam da mama objasnjava kako ce je sve te procedure uciniti lepsom a ne drugacijom, sto cini mi se salje poruku detetu da je cilj operacije da bude lepsa i da se za lepotu svaka zrtva isplati. Takodje ne verujem da deca tog uzrasta mogu da shvate zasto mami trebaju “popravke” – tako maloj deci je njihova mama najlepsa na svetu i njen lik je nesto sto im automatski budi osecaj sigurnosti i srece. Zamislite njihov sok kad se iz bolnice vrati “neka druga” mama? Mozda je prikladniji naslov “What the #$@%& happened to Mommy?!” (”Sta se to dodjavola desilo sa mojom mamom?”) ili “My beautiful, scarring-me-forever mommy” (”Moja lepa mama koje cu se zauvek plasiti”).

Hara Estroff Marano, psiholog i urednica casopisa “Psychology Today”, autorka je knjige “Nacija kilavaca: visoka cena invazivnog roditeljstva” ( A Nation of Wimps: The High Cost of Invasive Parenting ). Kako autorka istice, danasnja deca odrastaju u “psiholoskom stakleniku” pod paranoicnim nadzorom roditelja koji se trude da kontrolisu sve aspekte detinjstva i odarstanja. Posledica preteranog mesanja roditelja je da deca odrastaju bez prilike da nauce kako da se samostalno nose sa rizicima i izazovima drustvenog zivota. Kasnije u zivotu nisu sposobni da samostalno donose vazne odluke, nesigurni su, inertni, tesko izlaze na kraj sa anksioznoscu i teskim emocijama. Tzv. invazivni roditelji odgajaju krhku i kilavu decu umesto snaznu i otpornu. secam se da je moje detinjstvo bilo dosta drugacije, npr. igrala sam se sa drugom decom na ulici (bez nadzora odraslih) i nisam ulazila u kucu sve dok me roditelji ne bi pozvali na veceru. Skolsko gradivo sam sama savladjivala, niko nije sedeo sa mnom ili mi placao casove. Roditelji su placali knjige i ekskurzije, pitali me za ocene i isli na roditeljske sastanke (neredovno). Danas su roditelji ukljuceni u sve segmente zivota svoje dece – koliko je samo apsurdno sto neki vrtici nude tzv. monitoring gde mozete online pratiti sta vam deca rade u vrticu?! Ljudi kao da su zaboravili dve vazne cinjenice: da se vise se uci na greskama i neuspesima i da je jedan od kljucnih ciljeva roditeljstva odgajanje psihicki stabilnog i nezavisnog bica. Pupcana vrpca je danas jaca nego ikad, a dobila je i svoj produzetak – mobilni telefon, pa sad deca mogu da “nose svoje roditelje” u dzepu pantalona.

Ovo nije samo pitanje stila roditeljstva vec vrlo ozbiljno pitanje mentalnog zdravlja sadasnjih i buducih generacija. Sve cesce citamo o autodestruktivnom ponasanju mladih, opijanju, secenju, depresiji, samoubistvu. “Nacija kilavaca” je prva knjiga koja se bavi vezom prezasticivanja i hipernadziranja dece i emocionalno-socijalne kriza mladih.

Knjigu nisam procitala ali mi se dopao clanak novinarke Jovane Papan koji mozete procitati na adresi http://jovanapapan.blogspot.com/2008/07/pod-staklenim-zvonom.html.

Novinarka The New York Sun magazina Lenore Skenazy pokrenula je vrlo zanimljiv blog pod nazivom FreeRangeKids (Deca bez ogranicenja), na kome brojni roditelji ostavljaju svoja iskustva i ideje koje mogu pomoci u borbi protiv paranoidnog roditeljstva, sireci stav da pruzanje malo sloboda deci ne znaci isto sto i njihovo zapostavljanje. Takodje, da prezasticivanje dece vama mozda moze umiriti savest, ali ce njima definitivno naskoditi, buduci da je osamostaljivanje nuzan i prirodan deo odrastanja.